POVRATAK STAROME SOLINU – Đurini – London
Solinska kronika 316., 15. prosinca 2020.
Piše: Marija GRUBIŠIĆ
Snimio: Jakov TEKLIĆ
Živili su zapravo u predgrađu, okolo kuće je bilo puno zelenila kako je Dara pričala. Teta Anđelka je bila domaćica, dočikala je muža s posla, kuvala mu, brinila se za dite i domaćinstvo, a Leni je kako nan je tumačila teta Dara bija u Scotland Yardu
Nakon šta su ih nesritnje ratne godine razdvojile, Anđelka Grubišić, teta Fabe Ninčevića, nakon skoro dvadeset godina došla je u rodni Solin vidit svoju familiju.
Do susreta su kolala pisamca i fotografije s posvetama na poleđini, a najčešće je komunicirala najmlađa Božica, zvana Dara.
I tako, petnaestak godina nakon završetka rata stigla je Anđelka iz Engleske di se udala za oficira Lenija kojega je upoznala u logoru u Italiji i s kojim je posli zasnovala obitelj.
– Bija san u to vrime dite, ali mi je u sjećanju da je sve skupa bilo dirljivo. Ima fotografija njih dvoje zajedno s babon Jerkačon, odnosno njezinon materon. To je bilo vrime kad je baba još imala magare – traži Fabo i tu fotografiju u škatuli.
Bili su još dva puta ovde, jednon su bili i kod mene na kominu oko ’85./’86. Dara jih je dovela. Ona je kod njih u Londonu bila nekoliko puta. Živili su zapravo u predgrađu, okolo kuće je bilo puno zelenila kako je Dara pričala. Teta Anđelka je bila domaćica, dočikala je muža s posla, kuvala mu, brinila se za dite i domaćinstvo, a Leni je kako nan je tumačila teta Dara bija u Scotland Yardu.
Dara i Anđelka su u mladosti jako sličile tako da mi je na fotografijama ponekad teško razaznat koja je koja.
»On ti je bio visoki časnik Scotland Yarda« – naglašavala bi meni teta Dara važnost Lenijeve funkcije u to vrime.
»Svako jutro kad sam bila kod njih u Londonu dolazio bi po njega šofer i pratnja…«
A koju je funkciju ima, to nije znala reć, možda se nije ni smilo – govori Fabo.
– Pat je nažalost umrla, ali tamo su još njezina dica Nikky i Gavin.
Nakon šta je ostala bez muža i ćeri teta Anđelka je prišla u starački dom i često smo se znali čut na telefon. Ali nije ti to ka u nas. Imala je tamo svoj apartman i čovika koji se posebno za nju brinija. Dolazija jin je često Biblioteka autobus. Rekla mi je da se sprijateljila s bibliotekarom pa je birala knjige, a imala je i svoju kužinu pa kad bi umisto spize iz tamošnje zajedničke kuhinje, a bilo ih je svaki dan bar tri vele, poželila nešto domaće, šta bi je podsjećalo na njezin Solin, onda bi sama kuvala.
»Znaš, danas je nedilja. Poželila san se malo našeg domaćeg rižota. Ja san uzela meso, pa ću ga danas sama skuvat« rekla bi mi na telefon.
Teta Anđelka je umrla 2012. i poslali su nan kartu koju oni u spomen izrađuju na preminulog, ka šta su ovde kod nas one uspomene za vinčanje, recimo. Teta Anđelka se kremirala, a kad smo o toj njenoj nakani prije, budući da se ja bavin pogrebničkin poslovima pričali, ona mi je kazala: »Znaš Fabo, u Londonu ima puno ljudi i kad bi se svi pokapali u zemlju ka u nas, otišlo bi pola Engleske, zato se mi kremiramo.«
Unuka Nikky je zapisala unutra jednu pismu koju su nan preveli na hrvatski i poslali zajedno sa ton spomen karton.
Njezini unuci imaju lipe uspomene na tetu Anđelku, ali i mi ovde, u njezinon rodnon Solinu – zaključuje Fabo.
