POVRATAK STAROME SOLINU – NASELJE NA IZVORU (3) – Željezo za odmor
SOLINSKA KRONIKA 319, ožujak 2021.
Piše: Marija GRUBIŠIĆ
Snimio: Jakov TEKLIĆ
Kako je sve to okolo tvornice bilo izgrađeno još onda za vrime stare Austrije, to su bile u početku luksuzno uređene kuće. Sićan se kako je u stanu bila ziđana peć s rukohvatom od mesinga, a kad san onda ka dite vidija banj, odnosno kadu, pripa san se!
Zašto!? Jer je imala ukrasne šape, ka u lava, samo su ove bile od lijevanog željeza
– U Majdanu su u onin kućan, odnosno zgradan okolo tvornice prije Drugog svjetskog rata živili većinon inženjeri, ali i meštri od zanata. A vrstan meštar ti je onda bija ka danas inženjer – govori nan Boško Pleština u nastavku svoje priče o Majdanu svog ditinjstva.
– Kad se počeja iza rata gradit Split, svit se počeja masovno iseljavat, a u te kuće je doša onda živit domaći svit, tako je i moja familija u jednoj od zgrada nasuprot tvornice 1962. godine dobila stan.
Kako je sve to okolo tvornice bilo izgrađeno još onda za vrime stare Austrije, to su bile u početku luksuzno uređene kuće. Sićan se kako je u stanu bila ziđana peć s rukohvatom od mesinga, a kad san onda ka dite vidija banj, odnosno kadu, pripa san se!
Zašto!?
Jer je imala ukrasne šape, ka u lava, samo su ove bile od lijevanog željeza – smije se Boško tin prvin dječačkin utiscima kad su tek uselili.
– Majdan je u mome ditinjstvu ka šta san već priča ima puno toga, ima je tako i svoju ambulantu. U njoj je radija doktor Matas i medicinska sestra Sonja, a te se ambulante, nažalost, dobro sićan. Zašto, nažalost, sad ću van ispričat.
Bilo je proliće i mi smo ka dica pravili štrcalice. Ako je komu mater radila u doktora oni su imali one prave šprice. Napuniš jih vodon, pa jedan drugog štrcaš, a mi šta nismo imali uzimali bi trstiku, ona na sebi ima one prekide, ka rezove. Ubereš trstiku, probiješ rupu, navučeš unutra komad krpe i štrcaš – pojašnjava nan Boško princip izrade tih dičjih »igračaka iz prirode«.
– Ima san desetak godina tada. Iša san tako trstiku priko kolina slomit da izradin štrcalicu, ali je ona pukla, rastvorila se, prisikla me i meni je šiknila krv. Rastrčali se odma svi po Majdanu, odvelo me kod doktora Matasa na šivanje. Svi se nabili na prozor gledat kako mi to šivaju. A mene boli, a ne smin plakat, da me oni šta gledaju priko ponistre ne vide… Posli san bija cili sritan, bila je to desna ruka, nisan mora pisat u školi. Iman još taj ožiljak – pokazuje nan Boško rez, pa se prisjeća još jedne slične nezgode iz škole na Bilankuši.
– Kad smo išli u prvi razred reklo bi nam da ponesemo čašice u školu, pa nan je dililo mliko. Neki su nosili one čaše na rasklapanje, ono šta liči na paštetu, od krugova koji se rastvaraju pa ulaze jedan u drugi. Čeka se tako red, a ja san u ruci ima staklenu čašu, neko me gurnija i ja san pa’ na tu staklenu. Do škole je bila u ono vrime i ambulanta, ali mi tu nisu mogli sredit ranu, pa su me poslali put Splita.
Sićan se da su zvali u centralu tvornice da dođe po mene auto da me vodu u likara u grad.
I tako je po mene poslalo službena kola, i to mercedes od direktora. Ukrcali mater u Majdanu i onda su došli po mene prid školu. Čak me do auta direktor škole Šantić nosija u naručju.
I tako smo došli u staru bolnicu, ono tamo blizu Grgura Ninskog. Kad smo ušli i kad san vidija onu iglu, uzeja ja japanke i biž u prvu ulicu.
– Uvatite ga, uvatite ga – vikala je mater za mnon i tako me uvatilo kod Pošte… – prisića se Boško ditinjstva.
Puno je fotografija koji bude uspomene, pogotovo lipe, šta onih vezanih za tvornicu i vatrogastvo, šta onih iz ditinjstva.
Na jednoj je i mali Boško koji je na pozadini napisa: »Za uspomenu na dugo sjećanje poklanjam svome baki i djedu!«
– Dida Ante, nadimkon Vučko, bija je komad čovika, ali mislin da se isto plašija babe iako je bila mala, sitna – smije se Boško, pa nastavlja priču.
Baba se zvala Antula, rodon Perko iz Mravinaca, a mater joj je bila Milišić, iz Svetoga Kaja.
To su s ćaćine strane, a s materine strane su mi Gabrići i Perići iz Sitnoga.
Kad bi se did Vučko vraća iz Splita, pješice, naravno, a kako drugačije, znalo bi ga na povratku u Klisu pitat: »Di si bija? Šta ima u Splitu?« A, on bi jin odgovorija: »Neću ti reć, odaj ka i ja!«
Ili ako bi on nekog ko’ je doša iz Splita pita:
»Jesi bija na peškariji?«
»Nisan.«
»Jesi bija na pazaru?«
»Nisan.«
»Đavla si ti bija u Splitu!« – odgovorija bi mu na kraju dida, jer ako nisi bija na ta dva mista ka da i nisi bija u Splitu – prepričava Boško i kad smo došli opet do fotografija vatrogasaca i fabrike, sitija se i jednog lipog putovanja, čija je priprema bila više nego zanimljiva.
– Otiša san do ondašnjeg direktora tvornice i reka mu kako u staron tvornici ima dosta starog željeza, pa san ga pita možemo li ga pokupit.
Čim smo dobili njegovo odobrenje, mi se organizirali, popodne za radnog vrimena, bilo nas je 20-30, šta odraslih, šta omladinaca, pomagale su i žene, i kuvale nan kavu… Skupljali smo to željezo i donosili kod vatrogasnog spremišta. Napravili smo desetak takvih akcija. U Transportu su nan dali kamion i onda smo u poduzeću za trgovinu sekundarnih sirovina to zaminili za novce.
Kad smo skupili dovoljno otišli smo na Rivu di je bija turistički biro.
»Recite vi nama imate li u Poreču hotel A kategorije, za 40-ak osoba i da ima bazen?«
Bilo je proliće, pa još nije još bila puna sezona, tako da je 45 osoba iz naše vatrogasne ekipe otišlo cili tjedan na odmor.
Reka san jin prije da ponesu pasoše. Ko je ponija iša je iz Poreča i u Trst, iznajmili smo tri auta, a ko nije, iša je u Postojnu.
Takva su to ljudi moji vrimena bila…
