POVRATAK STAROME SOLINU – DRUŽENJA U ĐURINI – Malo karte za puno štorija
Piše: Marija GRUBIŠIĆ
Snimio: Jakov TEKLIĆ
Đorđe je želija počastit i okupit staro društvo i prisjetit se mladosti pa je tako već ranije na jednom druženju okupija mušku ekipu iz Đurini, a želja mu je bila i da se okupe u starome susistvu i sa ženskom ekipom jer prošlo je više od osam desetljeća otkad se rodija u staron kući u Đurini
Na tradiciji nekadašnjih druženja u Đurinima sastali se prezimenjaci roda Grubišić i Ninčević kako bi se prisjetili mladosti, ali i svojih starih.
Bilo je i suza i smija.
Bilo je bome i dobre spize i kapljice među starim kućama, kod Joška Grubišića Cikanova koji je nekadašnju konobu uredija da bude komotnija i da stane još više svita, a i vina naravno.
Okupija jih je sve i počastija Kajo Jure Grubišić, svima znaniji kao Đorđe Grubišić inače poznati solinski nogometaš, a poslije i nogometni trener, a uz njega i domaćina Joška i njegovu ženu Gordanu su bili; Vanja Jankov, rođena Ninčević, brat joj Lovre Ninčević, Ivan Grubišić Grubi, Fabo Ninčević, Zlatko Ninčević i sestra mu Neda Škaro, a pridružila im se i Neda Juretić koja je često dolazila u Đurini ka prijateljica Đorđove rodice Natalke.
Đorđe je želija počastit i okupit staro društvo i prisjetit se mladosti pa je tako već ranije na jednom druženju okupija mušku ekipu iz Đurini, a želja mu je bila i da se okupe u starome susistvu i sa ženskom ekipom jer prošlo je više od osam desetljeća otkad se rodija u staron kući u Đurini.
Kako se rodija u ponoć sa 22. na 23. travnja nadili mu mater i baba ime u čast oba sveca, Kaja i Jure, a mi ga prozvali Đorđe, otkriva nam ekipa.
Judinov bob
– Sićaš li se kako smo krali bob u staroga Ante Judine, Ivičina dida. Imali su vrtal i ovde priko puta nas di je sad ova radionica za popravljat aute, prisjeća se Vanja Jankov.
– Dogovorili se mi, svak će u svoj red, ubrat koliko mu je dosta, ali od puste želje mi tu odma počeli čistit i jist… Kad najedanput poviše nas, neko s onin kaparanon i puškon:
– »Šta vi radite tute?« javija se stari Judina.
– Ja ostala čučeći, izgubila papuču, Gora skoro nogu slomila, di je Đorđe nesta, ne znamo, šuntrali se brže bolje otamo, a di ćemo se sakrit nego pod mlinicu di smo čekali rezultat ko će doć po nas – smije se Vanja na spomen dičjih nepodopština.
– Ispod ceste i Šimarinih kuća sve su bile naše ledine, od Grubišića.
Priča mi je tako jedanput Živko Bajin kako je njegova mater, stara Bajinka, obrađivala uz oni zid malo vrtla, pa bi pustila malo vanka i kokoši. A kako su ispod bile naše ledine, ušla bi dikod kokoš, a dida Ante dođe, uzme pušku i – top. Ostala Bajinka bez kokoši i jaja, nije smija niko u njegov vrtal. Niko mu ništa nije smija, kaže takav je dida bija – spominje se Grubi svoga dida Ante Judine.
– Ja se sićan kako smo u Ante Judine, tamo poviše bunarića znali ić i u šljive – prisjetija se i Đorđe, a uz to i još jedne epizode koja je vezana za staroga Judinu di jin je uša straj u kosti, a Judina ni kriv ni dužan. Priča kad je Đorđe iša u tiće sa prijateljen Mošon iliti Žarkon Vučičićen.
– Išli ja i pokojni Moša tamo di su Judinovi imali svoje vinograde, na Paziralima. Ja sam ima jedno 15, a Moša jedno 16 godina. Išli smo napinjat plovke, za uvatit tiće. Kako iman istančan sluh, čujen tamo u daljini, lipo gori od mlinice, neko doziva…
»Mate moj, Mateee…«
Dignem se ja, kad tamo od mlinice u kaparanu, prekriven kapuljačon… Isti Ante Judina i ka da doziva svoga sina Matu.
– Moša, bižmo, evo pokojni se Judina diga – govorin ja u straju Moši, ka uvik nas plašilo sa svin i svačin. Pazite se, dignit će se ovi, oni… – nasmijali se sada na to svi, al’ u ono vrime mislili su oni stvarno da se diga stari Judina iz mrtvih i utekli oni priko potoka u Gašpinu mlinicu.
– Bija je to zapravo Lijo Grubišić Šimarin koji je stavija Judinov kaparan, a kako je kapuljača bila velika pala bi na lice i ti nisi moga vidit ko je to. Dobro ga moja mater Tona nije ubila kako nas je pripa – prepričava Đorđe, dok se Ivica sića kako je njegov ćaća Mate taj ćaćin kaparan i pušku, nakon njegove smrti, uvik čuva u zadnjoj sobi.
Kad se spomenija Lijo Šimarin, ekipa se sitila i nezaboravnih vožnji s njegovin sinon Miron ili kako su ga svi zvali, Coto Lijin.
Vožnje karićen i biciklon
– Najlipše je bilo kad smo se s karićen vozili niz Gizdini sa Coton Lijinin, on nogon krika i koči, a u kariću nas sedan, osan, pivamo, veselimo se, kad odjedanput svi kvragu, u Radićev fažol – priča Vanja, dok danas takvih igara više ne može ni bit.
Nemoš sad ni proć ovon ceston koliko li je auta, a u ono vrime jedva bi koje auto prošlo.
– Nije put još bija ni napravljen – nadovezuje se na to i Lovre Ninčević koji živi u Ljubljani, di je nakon studija i osta, ali svako malo dođe u svoj rodni Solin.
– Kad smo molili Kaja Dujina da nan posudi biciklu. A da bi napravili đir koliko smo mu morali kamenja donit do nove kuće, koju je gradija dvista metara južnije od stare – sitija se Lovre, a i ostali kako bi jin Kajo Grubišić posuđiva biciklu u zamjenu za ispomoć.
– Sićan se i kod vas Judinovi, svaki se dan išlo doli u Solin, kod Lenke po kruv. Vas je sedan bilo i svaki dan po sedan kila kruva – ostalo je susidu Lovri u sjećanju.
– Je, istina je. Išli bi mi najmlađi, ja i sestra Vinka. Ja bi na povratku otkinija kantun kruva, ali ne iz svoje, nego iz njene borše, pa bi ona plakala, bojala se vikat će je mater – govori Ivica dodajući kako jih je jedno vrime bilo i devet kad se sestra Katica udala, pa je bija tu zet Mile i ćer jin Silvana.
Zahod vanka kuće
– A, kad je u Đurini doša prvi zahod? – palo je i ovo pitanje među društvancen.
– U Šimarini istočno od naše kuće, je bija onaj vanjski i svi smo ga koristili, priča Ivica.
– Ćirija bi kroz ševar, da vidiš oće li ko doć, da budeš na miru u zahodu. Ako ti dolazi Muta, sestra Đorđova dida Jakova, moraćeš se malo požurit, jer ako ti ona dođe odma lupa na vrata – smije se Ivica.
– Ševar je ka mala trstikica, jer trstika je puno jača. Vezana je bila u snopove, a s njome se pokrivalo zahode, ali i krovove… S tin ševaron pravili bi se i stropovi, pa ide priko toga malta… – pojašnjava nan Lovre.
– Moj ćaća nije tija zahod u kući – veli na to Fabo.
– Ma, di će on zahod di jide u kući, pa smo napravili vanka… A stric je napravija zahod tek kad mu se sin Stipe triba ženit, govori Fabo.
– Kad san se zaposlija bilo je nas jedno osan tehničara u firmi i jedan naš iz firme da bi na svome selu radija kuću i da mu napravimo neki nacrt.
– Aj dobro, kažemo mi, pa nacrtali i pokazujemo mu, hodnik, sobe…
– Šta je ovo? – kaže on na nacrt.
– To je zahod – na to ćemo mi.
– Makni to ća iz kuće, šta će meni gosti tu radit, ovde di ja jiden, ovo će bit za kumpire i kapulu i gotovo, zahod vanka – nasmijalo se društvance na Zlatkovu štoriju.
Emancipirane vozačice
Domaćin Joško ima je šest, sedan godina kad je otiša iz Đurini.
– Na kraju moga prvog razreda smo odavde prišli stat u novu kuću na Mezanovcima, govori Joško Cikanov.
– Al’ sićan se da je Đorđe ili Đuka, kako ga zovemo, bija pojam za nas mulce u ono vrime. Ima je prvo auto u susistvu – panti Joško.
– Kad smo kod auta sićan se da si ima neko neobično, zaobljeno auto, meni je ka ditetu to bilo čudo, jer je ima motor i sprida i straga. Ma, nisan ni zna šta je to auto – kaže Joško.
– Kad sam godine 1962. izašao iz vojske, igrao sam godinu dana u Splitu, a 1963. sam otišao u Maribor, u Sloveniju. Tu ostajem osam godina, jer se u doba bivše države nije prije 28 godina moglo ić vani, onda sam otišao u Austriju u Graz, di sam bio četiri godine i sve klubove di sam igrao tu sam i trenirao – priča nam Đorđe koji je Solinjanima u sjećanju, ne samo ka igrač, nego i ka kapetan i trener njihova kluba uz Jadro.
– Đurini su očito bili već napredni u to vrime šta se toga tiče jer je i moja teta Dara Jerkačina među prvima vozila svog fićeka – govori Fabo pri spomenu prvih auta.
Kruv, sirnice i mekinje
U ugodnoj ćakuli iza pršuta, sira i janjetine, na red je došlo i slatko.
– Moja mater Marija je bila inače kuvarica, to svi znaju, ali ne sićan se da je baš radila kolače, osin fritula ili pecipala, pa bi ja iša u Vanjine, Lovrine i Gorine matere, Anke Marinovićeve, ona je znala lipo pravit kolače. Pa san joj jedanput ka dite reka: »Kad ti umre Drinko, oženit ću te!« – kaže Ivica prisjećajući se kako je baba Vinka Ninčević zato radila lipe sirnice.
– Nedo, sićaš li se babinih sirnica? – veli Grubi.
– Naravno, radila je baba i sirnice i kruh – prisjeća se i Neda njihove babe Vinke.
– A, sićate li se Nede i Zlatko, kako se u vas isprid kuće cilu noć čeka red za ujutro uzet mekinje.
– Da jel’ se sićan, ne samo šta bi se čekalo – kaže Neda -nego bi znali doć i na naša vrata, u svako doba dana i noći budili mater: »Ajde Rezika, daj, otvori dućan.«
Dućan se nalazija u prizemlju Zlatkove i Nedine kuće, a poslovođa je bija Mirko, Mirkić, Fabin stric, a prije Drugog svjetskog rata je tu uz južni dio kuće, bila na otvorenome i conera.
– A, sićate li se kako smo išli gledat pomrčinu miseca i zamrčili stakla, jer se govorilo da ćemo od miseca oslipit… A, sićate li se…
I tako se još nastavilo prepričavat, ne bi sve štorije iz mladosti stale na ovu kartu… Zato će oni ovo opet ponovit, čin bude nove zgode, jer neki ovaj put nažalost, nisu bili u prilici odazvat se druženju.
Branke za balun posrid ceste
Kad se radila cesta za Klis, godine 1954. 1956., mogli smo igrat balun na cesti jer bi auto prošlo svako pola ure. Stavi dvi branke, jednu gori, na prokopu iznad naših kuća, i dva kamena doli niže, i udri igraj – prisjeća se i Grubi.
