POVRATAK STAROME SOLINU – PETROVAČE (2): Kad je ne zaliješ otpadaju
SOLINSKA KRONIKA 324, 15. KOLOVOZA 2021.
Ima posla oko smokve, ispada da nema, ali ako želiš imat kvalitetu i prihode od smokava, najprije je triba pognojit, ako po smokvi nećeš bacit sić kasa i sić gnjoja, ovisi naravno i o veličini smokve koliko će to bit, pa ako je veća smokva i vrića gnjoja triba, nećeš na njoj nać šta si očekiva… A, na staron smokvi možeš nać i nekoliko stotina kila
Ka šta smo prošli put pripovidali Solinjani su bili poznati, a i danas su još po prvin smokvama petrovačama koje su se nosile na prodaju na Pazar, a 70-ih godina kad su počeli dolazit nakupci išle su i dalje kombijima za Zagreb, ali i Sloveniju.
Ako se kojin slučajen nije smokva uspila prodat ili otkupit, ljudi su imali stoku, prasce, kravu, kozu, nije se ništa bacalo. Prascu bi na primjer stavija s mekinjama da jih on jide. Kasnije više nisi ima di s njima, nema stoke ka prije, nema prasaca i onda kad su kupravende došle spasile su situaciju.
I stariji svit bi zna udrit i po smokvama, omulama, šljivama, i ujutro i popodne, kad je bija stađun. Znali bi i drobinu dobit koliko bi se toga liti jilo – govori nam Miro Podrug dok za stolon u konobi kod Joška Grubišića Cikanova u Đurini ćakulamo o starin vrimenima.
Razgledaje se konoba, stare bačve i nove, stara kredenca, botilje vina odsvakud, stari mlinci za kavu, bronzini, demijane, ima i instrumenata, pa moš i zasvirat… Sve to krasi zidove i stalaže.
Fali društvo kako je uređena Joškova konoba. U živoj stini je, pa je tribalo puno posla dok je uspija vako priuredit ka šta danas izgleda.
Zgode o smokvama se nižu, ali i o nekin drugin događajima. Ništa ne ide ni bez dobroga zalogaja, niti kapljice.
– A, znate li ko je zadnji karon iz Bašini vozija smokve, a isto tako i verduru na stari Pazar u gradu, priupita je društvance i Pere Podrug.
– Familija pokojnog Joze Podruga iz Bašini. On, žena mu Ivanka i njihova dica Tonći i Marinko – govori nan Pere dodajući kako, koliko on zna, trenutno iz Bašini, jedino se on i rođak Darko Podrug bave ovako smokvama.
– Smokve triba zalivat, napominje dalje Miro.
– Kad je ne zaliješ otpadaju – govori i Zlatko Ninčević, pa nam dalje objašnjavaju.
Triba je zalit prije nego šta počne zrijat, a ljudi neće da je zaliju prije početka sezone, skupa jin je voda.
Ima posla oko smokve, ispada da nema, ali ako želiš imat kvalitetu i prihode od smokava, najprije je triba pognojit, ako po smokvi nećeš bacit sić kasa i sić gnjoja, ovisi naravno i o veličini smokve koliko će to bit, pa ako je veća smokva i vrića gnjoja triba, nećeš na njoj nać šta si očekiva… A, na staron smokvi možeš nać i nekoliko stotina kila.
– Naši stari su imali stajski gnjoj, pa su bacali njega. Nemoš očekivat na staron smokvi 150 kila ako joj nisi da ništa. Iman jednu koja svake godine daje od dvista do 250 kila… – u prilog toj tvrdnji govori Miro.
Stare smokve, kako čujemo, uvik prve sazriju i prve daju, budu veće, mlade kasnije počnu davat.
Osin toga šta smokvu više rižeš, strižeš, ona bolje reste i više daje.
Deset dana je velika razlika za smokvu i u cijeni i kvaliteti, tako one prve idu za 20 kuna na otkup, a zadnje nemoš po četri kune prodat, složit će se društvance. A, one koje više nisu za transport od njih se radi i marmelada ili se dilu prijateljima, jer malo ko dili te prve smokve koje su na cijeni.
Na Pazaru, na banku je kupuju i stranci i domaći, a zna se prodavat i za trideset kuna kilo.
Naši stari su je zabatalili, ali o smokvi triba vodit brigu ka i o svakoj drugoj voćki. Ako je ne rižeš, zimsko i litnje rizanje, ako joj ne daš gnjojiva… Ako na smokvi, recimo, »uzmeš« pet tisuća kuna, a ne »daš« jon barenko dvista, makar sić kasa i sić gnjoja za svaku, neće ti dat dogodine.
Stari ljudi nisu zalivali, ali su obrađivali oko smokava, sadili su okolo nje, pa se tako usput zalivalo, a sad je oko smokava samo trava, pa joj triba dat malo vode.
Nije se puno ni gnjojila smokva, nije ni tribalo kad su oko kuće pasle krave, koze, pa bi usput i gnjojile stabla koja su resla okolo, a bilo je i gnjojara, pa su i od tu žilama crpile. A, danas nema krave, nema koze, nema prajca…
Ispod smokve stavljala se štura, ka ona platna od slame, ka šta su danas kineski šeširi od tog materijala. Ako smokva padne s visine probije se i nemoš je osušit, ali ako je ispod takva trstikica, neće bit ranjene, samo jih dođeš pokupit.
Nisu se naši stari penjali na smokve, čekaš da padne i pokupši je, a takve smokve nije tribalo skoro ni sušit. Ta koja ti padne sama, ona je već zdrava i suva.
Danas se umisto šture, koriste mriže ili cerade, prepričava Miro.
– Smiš li danas komu smokvu ubrat? Mislin ono, mašit se za tuđu smokvu?
– Moš, kad jih niko ni ne bere… – uglas će skoro okupljeni.
Smokve petrovače se za razliku od drugih naših vrsta smokava, ne stavljaju sušit. Tek druga tura smokava petrovača koju zovemo cvitnjače, na istoj smokvi dva puta daje plod, samo su manje. Ove prve su u lipnju, a ove šta dođu sredinom kolovoza te su dobre za sušit. Tvrđe su kore, manje su od prvih, a i ima ih manje količinski.
Sušit se mogu i zimice iliti zimjače, bilice, mletkinje, poljarice, one nisu hitno za brat, ali prve petrovače ako nisi proda u dan nemaš ništa od njih.
– Meni je zimjača najslađa, nit je ne guliš, samo je onako pojideš – slažen se i ja sa Peron Podrugon.
Miro i njegov brat Goran Podrug prije nekoliko dana su upravo išli obać smokve petrovače na latici zemlje kod Marusinca i ubrat koju cvitnjaču jer su počele.
– Prije 70-ih godina otkup smokava bija je i »u nakupa« kod autobusne stanice na Širini, di su se otkupljivale i druge poljoprivredne kulture.
Naši ljudi su se naučili većinon davat kupravendama ili na otkup. Ipak, ima i danas žena u Svetome Kaju, ima jon 90 godina, i još nosi smokve na Pazar prodavat »prida se« – nadodaje Miro.
– I doktorice imaju manje posla kroz šesti, sedmi misec, jer ovi šta lijekove trošu, a imaju smokve, uzmu ricete početkom šestog, dignu lijekove, bilo za tlak, šećer… i ne pojavljuju se, nema gužve po likarima – kaže Miro.
»Nije mi lako ali moran šta ću…«, često se čuje.
Nikoga ništa ne boli, kad se smokve idu prodavat, a kažu kako je kilaža i cijena uvik bila tajna.
Da se ne bi znalo koliko je ko uvatija, znalo se ić prodavat na dva tri mista, nosi ujutro vamo, par tamo…
»Odnila san par kašeta tamo, par vamo«… I eto ti, nemaš uvida… »Ove godine slabo, nikad lošije«, »A, bolje nego lani«, a ne znaš zapravo kako je bilo lani, sve to za zavarat trag.
– Isto tako nikomu ni ne govoru ako su pali sa smokve, pogotovu ako su malo stariji. Jer će ti onda reć: »Odnija ji đava, al jin je bilo za potribu« – smije se društvo ovin uncutarijama oko prodaje smokava uz zdravicu domaćeg vina, iza sira i pršuta, naravno.
(Nastavak u idućen broju)
U kartu od cimenta
U nas je bilo sušenje na prirodni način, razabrali bi probijene, šugavice izili odma, a one šta se nije moglo sušit dali bi kokošama ili prascima.
Nikad nisan sušija sa sumporavanjen.
Sušin inače dvadesetak kila, da iman za sebe, prirodno, na suncu, da na stablu počmu žutit, skinen jih s peteljekon. Kad jih uberen pokrijen s koltrinom da mušice ne dolaze. Kad se pristojno osuše, operenih jih u toploj slanoj vodi.
One koje isplivaju nisu za držat duže, njih pojideš odma, a ove druge ponovo stavin jedan dan da se osuše i na kraju kad je sve gotovo spremiš onda u vriće od cimenta, tako su stari Solinjani imali običaj. S malo lovorova lista koji jon daje miris i koji štiti od gagrica.
Cvitnjače ka med
Prve petrovače su se prodavale, a njihov drugi plod, u narodu zvan ka cvitnjače, koje bi se sušile sredinon kolovoza, jile su se, ali i sušile. Bile su manje, ali su bile ka med, puno slatke, nosile su se na dar dokturima, popima… To je bila delikatesa, kaže Miro.
Brašno kontra pjega
Naše su žene stavljale i brašno za prikrivanje pjega, da izgledaju lipše. Oni bi vidili kako bi Marinjani i škojari donosili lipe, bile smokve, pa su i oni tili da jin budu takve, ali to je bilo zbog sumporavanja. U sumporanoj nećeš nać crva.
Iako brašno nije baš poželjno jer privlači gagrice, priča nam Miro i napominje kako smokve ako ćeš jih sušit triba ubrat prije prvih jakih kiša, jer ih inače kiša rascvita.
