POVRATAK STAROME SOLINU – Smokve za u Livno
SOLINSKA KRONIKA 326, 15. listopada 2021.
Piše: Marija Grubišić
Snimio: Jakov TEKLIĆ
– Ima san staroga fiću i ja nalija u auto rakiju umisto antifriza. Bija momak, al’ san ima para za antifriz, nego ulija u »kiler« rakiju, da ne smrzne… Idemo kroz Bosnu, ono ladno, mater upalila grijanje… Došli mi gori, Marija zaspala, ošamutila je valjda ona rakija šta san ulija. Nema ‘ko prodavat smokve, Marija spava ka’ top, ja ne znan šta je, nije mi odma palo napamet da su nju te pare opile…
Počeja je listopad, a još se koja smokva mogla izist deboto sa stabla. Taman znači još je vrime da ispričamo par dogodovština koje smo čuli na okupljanju smokvara u konobi Joška Grubišić Cikanova.
– Još nekako te smokve žive u nama, posikle se mnoge, više se baš ni ne suše jer je to veliki proces, nema se ko bavit s tin. Petrovače idu na prodaju, a ove druge imamo ono čisto za nas, bilice, mletkinje, poljarice, cvitnice… – govori domaćin Joško Grubišić Cikanov koji se sitija jedne smišne zgode kada jih je s materon iša prodavat.
– Solinske smokve su se nosile i na veliki dernek u Livno na tamošnji Pazar, za svetoga Petra. Po sedan-osan nas je iz Solina znalo otić gori. Napuniš puno auto i ajde gori i uvik smo ih lipo prodali, govori Joško, a za razliku od Solinjana, Klišani su svoje većinon išli prodavat u Sinj, doda je na to i Miro Podrug.
– Ja i mater Marija išli prodavat suve smokve u Livno, prije Božića – nastavlja nan priču Joško.
– Ima san staroga fiću i ja nalija u auto rakiju umisto antifriza. Bija momak, al’ san ima para za antifriz, nego ulija u »kiler« rakiju, da ne smrzne… Idemo kroz Bosnu, ono ladno, mater upalila grijanje… Došli mi gori, Marija zaspala, ošamutila je valjda ona rakija šta san ulija. Nema ‘ko prodavat smokve, Marija spava ka’ top, ja ne znan šta je, nije mi odma palo napamet da su nju te pare opile… – smije se i sad toj dogodovštini Joško koja je srićon dobro završila, kaže.
Probudila se mater oko podne, ja proda skoro pola. Kaže mater:
– Šta si mi metija odnija te đava, šta si mi da jist i pit?
– Nisan ništa majko – govorin ja. Nikako se sitit da je nju ta para zamantala…
– Znaš šta – mater će meni.
– Aj ti ubuduće sam prodavat, šta ću ja više odat kad ti tako dobro znaš – rekla mi je mater – ispriča je Joško dok se društvance i dalje prisjećalo svojih štorija.
Za razliku od njega Anka Marinovićeva i ‘ćer Vanja imale su drugačiju zgodu.
– Baba, ja i Gora bi išli na Pazar prodavat smokve – kaziva dalje Vanja.
– Baba Matija je prodavala u svoje vrime na Pazaru u Splitu. Po dva puta bi u danu znala barakokule na Pazar nosit, na magarcu. Odnesi, prodaj, vrati se, naberi i onda ponovo na Pazar.
– Jedne godine nosila ja prodavat smokve u grad. Sila me mater u autobus i ja na Pazar. Ja zadnja ostala na banku, ni’ko ne dolazi, ni’ko ni ne pita pošto su. Svi prodali, ja ni jednu – priča nan dalje Vanja.
– Primistila se ja na drugo misto, opet neće…
Uzela ja onda smokve i s njima u kantu. Skontala koliko je bilo smokava i koliko bi materi tribala dat novaca. Kažen ja njoj kad san došla doma: – Više ti ne iden! – Ona me pita kako je bilo, pa pošto, ja lagala ovoliko, onoliko… Dolazi ona sutradan doma, pa me pita: – Pošto si ti ono rekla da si prodala smokve? Bacila si jih u kantu, jel? Da meni svit s pazara govori da si ti bacila smokve? – I tako odonda više nisan išla na Pazar – zaključuje Vanja svoju priču, a sića se još jedne kad su išle u Grad na jedan koncert.
– Išle mater, ja i Gora na jedan koncert u Split. Ne zna mater ni ‘ko nastupa, nije važno, idemo mi, samo da malo izađemo.
Čekali, čekali, da počne nastup i da se pojavi pivačica. Kad se ona pojavila sva u zmijskoj monturi obučena mater će: – A, blažene ti Gospe, zašto ja dade kilo i kvarat smokava!? – Komentirala je mater »u smokavama« koliko je dala za ulaznicu – priča Vanja dok se društvo smije zgodama, a s gušton osin kušanja domaćega vina razgledajemo i suvenire i slike u konobi.
– Kenja, magarica ova na uokvirenoj fotografiji bila je u to vrime naš seoski »tamić«, govori nam Joško Cikanov.
– Kome je god tribala uzima bi je za pribacit grožđe, vodu, žito, stine, ma sve okolo šta je polje radilo kenja bi pribacivala. Znan da je služila svima.
Četiri godine san ima kad je ova slika nastala.
Kad je Kenja ostarila did Cikan ju je odveja prodat na Klis na Pazar za Prvi Maja, proda ju je Talijanima za mortadelu, a kupija dva prašćića za gojit. Talijani su kupovali stare magarce i konje za pravit mortadelu – govori Joško. Talijanima je to specijalitet.
Nakon štorije o smokvama vrtile su se i stare slike, pa je došla na red i priča o crivari od »Koteksa« jer je u njoj radila i Joškova mater Marija, a i teta Jela od Pere Podruga.
Priko puta Gospina otoka bila je crivara od »Koteksa«. Tu je bija pogon u kojen su se pravila i čistila criva u koje bi se punile kobasice. Na slici Joškova mater Marija sa kolegicama, a iza njih Priko vode, skoro ničega samo patkice i Rika.
Nek se nadoje »meda«
Bilo je i domišljatih stvari ako su ubrane smokve bile još zelene. Prije nego šta bi jih se išlo prodavat znalo jih se tuć varnjačama da se malo smekšaju, gnječit prstima ili se znalo ulit i malo vode u kašetu od smokava. Ispod bi se stavila karta od cimenta. Neće curit, neće proć voda, pa će se smokve i nadojit toga »meda«.
Smokve umisto čikolade
U Solinu ljudi nisu puno ljudi sušili za prodaju, maksimalno stokila ako je neko ima, a ‘ko je ima pedeset kila bija je bogat čovik, cilu godinu bi jija. To je bila kripost, da imaš dici dat po dvi smokve, a izije i baba i dida dvi tri… I to se držalo pod ključon, bila je to zaliha.
Usrid zime da imaš voćku to je bila kripost. Sirotinja je jila suvih smokava za Božić, za Badnji dan, Uskrs, svetu Lucu, sv. Nikolu… Ko jih je ima do Uskrsa, bogat čovik… Suve smokve bi čuvali baba i did u škrinji u sobi, al’ su dica smila ulazit u sobe od babe i dida, ili matere i ćaće, priča nan Miro.
Kenju za mortadelu
Kad je Kenja ostarila did Cikan ju je odveja prodat na Klis na Pazar za Prvi Maja, proda ju je Talijanima za mortadelu, a kupija dva prašćića za gojit
»Ove su ti slađe«
Neki su u prvoj fazi prodaje nosili smokve na Pazar, na banak, a one koje ne bi baš bile dobre za Pazar di je cijena bila najveća, nosile su se na otkup.
Ako ne bi bile baš najbolje neki bi jih stavili u dva, tri reda i pokrili listovima, a uz to bi se ka’ govorilo uz opravdanje: »Ove su ti slađe«.
