POVRATAK STAROME SOLINU – Solinski smokvari
SOLINSKA KRONIKA 323, 15. srpnja 2021.
Piše: Marija Grubišić
Snimio: Jakov TEKLIĆ
Prve smokve su uvik počimale nekako u isto vrime i u Đurini i Svetome Kaju, uvik su bile najskuplje. Prve su išle na Pazar, pa su zato i bile najskuplje.
Smokve su uvik resle uz kraj parcela jer se na parcelama sijalo žito ili ostale stvari potribne za priranit se, da bi se imalo od čega živit, a kasnije su se sadile sve više, pa su nakon nekoga vrimena počeli i prvi otkupi, tamo negdi 70-ih godina
Solin je i danas poznat po smokvama petrovačama. Je, da danas ima manje onih šta jih nose kupravendama na Pazar ili na otkup, ali i dalje ima svita koji se time bavi.
Đurini, Sveti Kajo, Rupotina, Lamotina, Vrgoči, Bašini… I danas ima još jakih smokvara, pa se tako po kvartu zna ubrat i po tonu, dvi dnevno.
Prije su se ove smokve obično brale okolo Svetoga Petra, pa su se zato i zvale petrovače, ali u zadnjih desetak godina, počele su dolazit i ranije na rod, pa se prve znaju brat i dosta ranije.
Priča je to koju smo zabilježili u jednon od tih naših solinskih zaselaka, Đurini. Još se tamo u njihovin dvorima donose smokve na otkup.
U ugodnom ambijentu, u konobi Joška Grubišića Cikanova u Đurini sastali smo se i malo proćakulali o smokvama i anegdotama koje su pratile njihovu berbu ili prodaju.
Prve smokve su uvik počimale nekako u isto vrime i u Đurini i Svetome Kaju, uvik su bile najskuplje. Prve su išle na Pazar, pa su zato i bile najskuplje, govori nam Joško Grubišić Cikanov.
Smokve su uvik resle uz kraj parcela jer se na parcelama sijalo žito ili ostale stvari potribne za priranit se, da bi se imalo od čega živit, a kasnije su se sadile sve više, pa su nakon nekoga vrimena počeli i prvi otkupi, tamo negdi 70-ih godina.
Ispočetka su jih žene nosile na pazar u konistrama i na glavu, u krtolima, na magarcu, karon, a onda kad je doša autobus, odnosno trolejbus onda su često išle i tako.
– Moja baba bi nosila na magarcu, pa bi joj to bilo malo, onda bi još stavila i jednu konistru na glavu – priča nam Vanja Jankov.
– Ja bi trkala za njon Staron ceston. Bila je otkupna zadruga gori sada na ukopu ferate, na vrij Pazara. Tu bi se osin smokava davale na otkup i barakokule, šljive, praske… Većina je nosila sve te voćke u grad, jer je bilo skuplje, odnosno više se plaćalo.
Digni se u četri ure ujutro, i ne vidiš na oči, a iša bi brat smokve. Moj did Marin je ima nekih 30 smokava, sve su bile po zidu parcela. Bila je tako i jedna čudna smokva, više je nekako ležala, pa je napravija u njoj logu za ležat jer bi mu po noći znalo krast.
A, a ne šta su mu krali neki drugi, nego bi ja i sestra vodili našu ekipu da idemo krast smokve u dida… Išli bi krast u sebe da nan nema ko šta reć – smije se društvance na ovu Vanjinu anegdotu.
– Kad je dida gradija kuću na našoj se parceli, kolika je bila, moglo se zgradit četri kuće, znači moglo se komodat i sagradit na najboljoj poziciji, ali dida je tija baš gradit blizu ceste da može prodat krtol smokava vlajima.
Jel moga odnit krtol lipo doli na cestu, ali ne, on će sidit ispod murve i guštat, a kad oni prođu s karon na povratku iz Splita, kad tamo prodaju jaja i sve ono drugo šta su naumili, on će njima prodavat smokve.
A, mislin da nije proda nikad nijedne, nego baba – priča Vanja.
Pošto su te prve smokve najskuplje, znale su se ubrat i prije nego li je tribalo, pa bi tako žene uzele drvenu varnjaču i udri po njima.
– Tako bi i moja teta Marija, za one tvrđe, uzela žlicu i tukla jih da budu mekše i nosi ujutro na Pazar – pridružuje se razgovoru i Zlatko Ninčević.
Bilo je tu doživljaja i kad su se vozile onin prvin autobusima, korabje su ih zvali, pa onda Londoncima, onin crvenin na kat…
– Padale bi smokve odgori – govori Joško, pa se prisjeća i jedne zgode s trolejbuson.
– Išle bi ujutro rano moja baba, Milica Cikonova, Rajka Šenculinova, Jerkača…, cilo sustvo žena, uputile bi se sa smokvama do Pazara. Kako su kroz Dujmovaču bile rasle topole, trola od trolejbusa zapela je za granu i ispala.
Počelo dimit jer je nasta kratki spoj. One se pripale, da se užga se trolejbus… Počelo to bižat, vanka skakat, konistre se privrnile, gazu po smokvama… Jedva četri krtola sve skupa donile u grad… – govori Joško dodajući kako bi znalo po 10-15 žena ić tako u grad, nosit smokve.
– Mi, Svetokajci, bi za otić nosit smokve na Pazar koristili i vlak. Devedeset posto ljudi bi tako išlo jer bi tako došli odma na Pazar, priča nam i Miro Podrug dodajući kako je ova naša »rupa« od Žrnovnice do Sućurca najjača po smokavama petrovačama, prve dođu na rod.
– Sa jedanajst, dvanajst godina san i ja počeja brat smokve, s babon, uvik bi bile za Svetoga Petra, koji dan prije, tako je uvik bilo do prije desetak godina… Ali se zadnjih godina sve izmišalo, sad urane – govori nan i Pere Podrug koji ima smokava u staron zaselku Bašini, ali i oko kuće.
– Kad bi bila sezona u Svetome Kaju bi znali ubrat od dvi do tri tone, a sad tonu i 200 kila do dvi tone svaki dan – govori Miro.
Nosile su se tako smokve na prodaju na Pazar, dok 70-ih godina nisu počeli dolazit nakupci sa kombijima za vozit smokve u Zagreb, ali i Sloveniju.
Prije bi se natrpali krtoli, a u kašete bi se stavile po dva reda, da jih više stane, danas u jedan red da se ne gnječe… – govore okupljeni, pa zaključuju:
Prve smokve koje pojidu Zagrepčani, Varaždinci, Osječani, Riječani, Karlovčani dođu ti iz Solina. Idu sad prvo u Zagreb na Žitnjak, a onda se šalju okolo, ka lepeza…
Prodaj smokve, kupi srdele
Kad bi prije nosile žene u grad na prodaju smokve, čekale bi jih kupravende. Izvagalo bi, dalo joj novce i išla bi onda ča. Kupila bi usput malo ribe, malo srdela, ribe, ili već šta jon triba, pet banana, dvi pašte u Bobisa i gotovo.
Praske ne diraj, smokve moš kolko oš
Dica su ipak najviše krale praske. Tako je tata posuja praske brašnon i stavija tabelu: Praske su van posute sa otrovin, a smokve beri koliko oš! – priča Vanja.
